Pe­to­čla­noj po­ro­di­ci Ve­re An­dri­ja­še­vić iz Nik­ši­ća, na­kon što smo pu­bli­ko­va­li tekst o nji­ho­voj te­škoj ma­te­ri­jal­noj si­tu­a­ci­ji, jer tri­de­set da­na tre­ba da pre­ži­ve od 90 eura, eki­pa „Da­na” uru­či­la je po­moć ko­ju je obez­bi­je­di­la Ban­ka hra­ne,
Ova po­ro­di­ca sre­di­nom mje­se­ca pri­mi 160 eura na ime ma­te­ri­jal­nog obez­bje­đe­nje po­ro­di­ce i dječ­jih do­da­ta­ka. On­da od­mah iz­dvo­je 70 eura za sta­na­ri­nu. Od pre­o­sta­lih 90 eura njih pe­to­ro tre­ba da pre­ži­ve mje­sec da­na. Za­pra­vo, po­sli­je de­set da­na pa­ra vi­še ne­ma...
– Hva­la na po­mo­ći. Pu­no nam zna­či sva­ki dar i sa­zna­nje da ni­smo sa­mi i da ima hu­ma­ni­sta ko­ji stre­pe nad tu­đom sud­bi­nom – re­kla je skrom­na Ve­ra An­dri­ja­še­vić.
A ta­kva su joj i dje­ca. Ka­že, ne­ma­ju ne­re­al­nih že­lja.
– Dje­voj­či­ce su skrom­ne, i pre­skrom­ne. Ka­ko i ne bi kad ih je ži­vot na to pri­mo­rao. An­dri­ja­še­vi­će­va je is­pri­ča­la da su dom svi­li u ovih 40 kva­dra­ta bez ku­pa­ti­la jer sa­mo to­li­ko mo­gu da iz­dvo­je za ki­ri­ju. U sta­nu vla­ga pro­bi­ja iz go­to­vo sva­kog ćo­ška. Na­mje­štaj je do­tra­jao...
– Vo­du gri­je­mo na špo­re­tu i ku­pa­mo se u ba­nji. Lje­ti su da­ni ma­lo ve­dri­ji... Dje­voj­či­ce se lje­ti u ku­pa­ćim ko­sti­mi­ma tu­ši­ra­ju na­po­lju iz pla­stič­nih bo­ca u ko­ji­ma ugri­je­mo vo­du na sun­cu. Te­ško nam je, ali valj­da ta­ko mo­ra da bu­de – is­pri­ča­la je Ve­ra, maj­ka tri dje­voj­či­ce, od 12, 11 i se­dam go­di­na.
U raz­go­vo­ru za „Dan” ona ka­že da su­prug Ro­do­ljub Pe­ro­vić sa ko­jim ni­je vjen­ča­na, po­ku­ša­va i pri­vat­no da za­ra­di ko­ji euro, ali je zbog kri­ze po­sla je sve ma­nje.
– Dje­ca ne tra­že ne­mo­gu­će, već su za­do­volj­ne ka­da ima hra­ne tek to­li­ko da glad uto­li­mo. Kad smo zdra­vi i sa za­lo­ga­jem su­vog hlje­ba smo sreć­ni. Pra­va je go­zba kad ima­mo su­pu iz ke­si­ce ili ma­lo dže­ma za na­ma­za­ti, na hljeb. O me­su i ne raz­mi­šlja­mo...– pri­ča Ve­ra.
Ovoj po­ro­di­ce se če­sto do­go­di da su i bez bra­šna, ali do­bre kom­ši­je uvi­jek pru­že ru­ku po­mo­ći. Po­zaj­mi­cu ured­no vra­te ka­da sre­di­nom mje­se­ca pri­me so­ci­ja­lu.
– Ne­bro­je­no pu­ta sam do­la­zi­la u istu si­tu­a­ci­ju, jer smo ve­li­ki broj da­na bi­li bez ki­lo­gra­ma bra­šna. Od 90 eura, je­dva pre­ži­vi­mo i de­se­tak da­na. Od­la­zi­la sam i u Cr­ve­ni krst. Kad god ima­ju hra­ne uvi­jek su nam po­mo­gli. Da­va­li su mi i gar­da­ro­bu. Hva­la im do ne­ba. Svje­sna sam da je mno­go glad­nih usta i ne mo­gu nas sve na­hra­ni­ti... – ka­že Ve­ra.
An­dri­ja­še­vi­će­va je po­seb­no za­hval­na po­ro­di­ci Na­de Mi­ju­ško­vić, kom­ši­ni­ci ko­ja im uvi­jek pri­tek­ne u po­moć.
– Da­je nam hra­nu, odje­ću, a ne­ko­li­ko zi­ma ka­da sam osta­ja­la i bez dr­va, jer ni­sam ima­la nov­ca za ogri­jev, da­ni­ma mi je pre­ko ogra­de pre­ba­ci­va­la ke­se sa cje­pa­ni­ca­ma da imam da na­lo­žim, da se dje­ca ne po­smr­za­va­ju – is­pri­ča­la je Ve­ra.L.N.